Beschreibung:
<jats:p>Politika uslovljavanja Evropske unije predstavlja mehanizam koji EU praktikuje kao deo sopstvene politike proširenja kako bi uticala na unutardržavne političke i ekonomske reforme zemlje kandidata za članstvo. Pomenuta politika doživela je veliki uspeh u procesu proširenja EU na zemlje Centralne i Istočne Evrope. Međutim, ovakav uspeh nije ponovljen u procesu pristupanja Srbije. Srbija odbija da harmonizuje svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU (ZSBP EU) u okviru pregovaračkog poglavlja 31, najviše zbog nespremnosti uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Podsticaji koje članstvo u EU u vidu demokratizacije, vladavine prava, jedinstvenog tržišta nudi državi kandidatu nisu garant usaglašavanja ako su na pregovaračkom stolu teme vezane za nacionalne interese države koji nisu u skladu sa spoljnopolitičkim stavovima EU. Centralno pitanje ove istraživačke analize je zašto se u slučaju Republike Srbije politika uslovljavanja ne pokazuje kao uspešan mehanizam usaglašavanja sa ZSBP EU. Prvi deo posvećen je konceptu politike uslovljavanja EU i kriterijuma koji su preduslov njene uspešnosti. Drugi deo rada posvećen je analizi usklađenosti spoljne politike Republike Srbije sa ZSBP EU. Treći deo rada bavi se ograničenjem politike uslovljavanja EU i njene moći da utiče na preoblikovanje spoljne politike Srbije. Bez obzira na podsticaje koje EU nudi kroz svoju politiku uslovljavanja, troškovi promene spoljne politike Srbije bili bi veliki za obe strane, kako za vladajuće strukture u Srbiji koji temelje spoljnopolitički kurs na evrointegracijama i bliskim odnosima sa Rusijom, tako i za EU koja usled zamora proširenja veći akcenat stavlja na fleksibilnije uslovljavanje u cilju očuvanja bezbednosti i status quo na Balkanu.</jats:p>